Comments are off for this post

Uzbuđenje je sada na „Slobodnoj zoni“

Uzbuđenje je iz dvorana multipleksa zasutih velikim akcionim blokbasterima otišlo na „Slobodnu zonu“, smatra rediteljka Mila Turajlić koja preporučuje svoje omiljene filmove sa ovogodišnjeg, ali i ranijih izdanja festivala.

Deseto izdanje festivala „Slobodna zona“ održava se od 7. do 12. novembra u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Otvoriće ga nagrađivani dokumentarac „20.000 dana na Zemlji“, a tokom šest festivalskih dana biće prikazano 26 filmova iz celog sveta.

I ove godine biće to najinteresantniji, naprovokativniji filmovi o kojima se širom Evrope i sveta poslednjih meseci vode debate i razgovori, smatra rediteljka Mila Turajlić (Cinema Komunisto). Tako je bilo i pre deset godina, kada je „Slobodna zona“ otvorila svoja vrata prvi put.

„Mislim da pamtim i prvu godinu festivala“, priseća se Turajlić, „zato što je ’Slobodna zona’ festival koji je nastao kad i jedna određena grupa festivala sa jednom inicijalnom idejom a to je da je beogradska bioskopska scena umrla. Bioskopi su bili privatizovani i zatvoreni. Multipleksi su dovodili holivudsku produkciju, a rekla bih da je naša generacija imala svest o tome da se sjajne stvari dešavaju u svetu, pogotovo u domenu dokumentarnog filma, i da se prosto mora naći načina da se to dovede u Beograd.“

Šta se promenilo između prve i desete „Slobodne zone“?

Imam osećaj da su tada filmovi najavljivali da nam se svima loše piše, a da danas konstatuju to da nam se svima loše dešava. Ne pričam o domaćoj, već o svetskoj situaciji. Mislim da su filmovi tada bili opomene da se krećemo ka nečem jako lošem, a rekla bih da su današnji filmovi krik ljudi koji se guše i gube u onome što se dešava.

Koja ostvarenja sa „Slobodne zone“ su vam ostala u najboljem sećanju?

Pamtim jedan film zato što se iz njega izrodilo jako zanimljivo prijateljstvo i saradnja. Bio je to film „Engleski hirurg“. Lepota ovog festivala, a to je nešto što festivali zaista mogu da pruže za razliku od bioskopa, je u tome da je došao reditelj kao gost festivala i održao radionicu. Ono što je mene rastužilo bilo je to da nije došlo mnogo nas. Međutim, prednost toga je što smo imali priliku da nastavimo razgovor na kafi. Iz toga se izrodilo jedno prijateljstvo koje i dan danas traje. Nekako mi je to omiljena godina „Slobodne zone“ jer sam imala osećaj da oni dovode interesantne ljude u Beograd, a mi imamo priliku da sa njima ostvarimo kontakt na način na koji na nekom festivalu u belom svetu, na nekoj radionici na kojoj dođe pedeset, šezdeset ljudi, vi nikada ne biste mogli da ostvarite.

Šta biste izdvojili kao najvežu vrednost Slobodne zone, njeno najznačajnije obeležje?

Ono u čemu mislim da je „Slobodna zona“ posebno briljirala jeste to da nije Srbija samo Beograd i da sav taj festival mora da ide dalje. Mene fascinira količina energije koju su oni uložili, jer stvarati publiku nije nimalo laka stvar. Obično se kaže da u gradovima širom Srbije ne postoji mnogo dešavanja, pa je potrebno organizovati samo nešto i ljudi će doći. Nije tako. Mora da se stvori neka praksa kod ljudi, da se dolazi, razgovara, da se film ne gleda na kompjuteru kod kuće već u nekoj sali, na nekom platnu, sa nekim razgovorom posle. Dakle, film je mesto okupljanja ljudi i razgovaranja o nekim temama. Za mene nije nužno najangažovanija stvar to što „Slobodna zona“ dovodi angažovane filmove, već mi je angažovan njihov pristup spram publike.

Vaš film „Cinema Komunisto“ jedan je od retkih domaćih dokumentaraca koji je imao uspešnu bioskopsku distribuciju. Šta je potrebno da dokumentarni filmovi osvoje bioskopske sale ne samo na jedno, festivalsko veče, već na duži period.

Trend u Evropi jeste da dokumentarni film ulazi u velike sale. Dokumentarni film se svojim kvalitetom afirmisao i staje rame uz rame sa igranim filmom. To je zato što je dokumentarni film napravio iskorak ka onom što je kreativni bioskopski film. S tim u vezi, pitanje angažovanog dokumentarnog filma je drugačije. Imam utisak da je to nešto što nam dolazi iz Amerike. Tamo se cele društvene kampanje grade oko angažovanih filmova i za njih je film oruđe političke borbe i angažovanosti, više nego bioskopski doživljaj. Filmovi koji pretenduju na to da uđu u bioskopsku distribuciju treba da odgovore na oba izazova. Mislim da nije dovoljno da kažete tema je važna, tema je vredna, ovo je nešto što treba da znamo… Taj pedagoški događaj čak zna ponekad da ubije ono što je filmski doživljaj. Prosto se negde plašim da postoji tendencija da se kaže aa važna tema važan film. Nije tako. Nije nužno. Film mora da ima i tu drugu komponentu da bi proizveo bioskopski doživljaj.

Kako biste preporučili nekom „Slobodnu zonu“? Kakvi su to filmovi koji nas osvajaju po deseti put?

Uzbudljivi filmovi, najbukvalnije! Mislim da su to zaista uzbudljivi filmovi u kojima otkrivate neke neverovatne priče. Ja naravno uvek gledam šta je dokumentarni deo selekcije. To je nekako meni bliže, mada su i igrani filmovi izvanredni. Ove godine na repertoaru ima filmova koji su zaista veliki bioskopski filmovi, kao što je „Boyhood“, tako da mi je jako drago da „Slobodna zona“ pravi tu vrstu ravnoteže između onog što je igrano i dokumentarno. To je meni uvek bila zamerka kod nekih naših starijih festivala, dokumentarni film je uvek bio u zapećku, a ovde se on stavlja baš u prvi plan. Rekla bih ljudima da su filmovi neočekivani i uzbudljivi, što se ne može reći za filmove koje ćete da gledate u multipleksu sa 3D naočarama, gde znate u startu da će dobri momci pobediti a loši izgubiti, da će biti puno eksploziva i pucnjave. Prosto, uzbuđenje je otišlo negde drugde, uzbuđenje je sada na „Slobodnoj zoni“