Diskretni šarm diktature

11. novembar, 23h @ Dvorana Kulturnog centra Beograda

Pod suncem (dok.)

Režija: Vitalij Manski
Zemlja: Češka, Rusija, Nemačka, Litvanija, Severna Koreja
Godina: 2015.
Trajanje: 106’

Severnokorejska tiranija Kim Džong Ana danas je jedina „čista“ diktatura totalitarnog, staljinističkog tipa na svetu. Ali kad odgledamo film Vitalija Manskija „Ispod sunca“, briljantano delo o svakodnevici tročlane porodice u Pjongjangu, shvatićemo da je severnokerejski model, zapravo, unikatan. Tako duboko neljudsko sistem nisu uspeli da stvore čak ni Staljin, ni Kastro, čak ni naročito krvoločni Pol Pot, a najbliži mu je, verovatno, bio Mao Ce Tung iz doba kulturne revolucije.

U arhitektonskim kulisama Pjongjanga, na pozadini ogromnih oblakodera i blokova ledenih koliko i februarski vazduh Severne Koreje, gledamo prizore iz života tročlanske severnokorejske porodice. S obzirom na ono što znamo o ovoj zemlji i njenom režimu filmska bi priča bila, verovatno, jednolična do dosade kada u sebi ne bi sadržala barem još nekoliko priča, među kojima dominira priča o tome kako se snimao film, priča o samoj priči. Iako su ekipa i ideja ukrajinski, film je režirala i snimanje pomno pratila korejska vlast, a pojedine scene dopisao je, kako sugeriše prateći tekst, sam Veliki Vođa Kim Džong An. Dodamo li tome sugestivne scene koje su u postupku montaže „dopisane“ – recimo, na ogromnoj raskrsnici besposleno stoji saobraćajac jer saobraćaja, naprosto, nema, ili prizori sa zvaničnog televizijskog kanala, u kojima egzaltirani vojnici uleću u more samo da bi što duže bili u blizini Vođe (on je, naravno, u čamcu) – dobijamo materijal koji mašta, čak i ona razigranija, ili perverznija, teško dostiže, ali kako nije reč o mašti već o nezamislivoj stvarnosti, u nepravilnim se intervalima smenjuju osećaji neverice, mučnine, teskobe i užasa. Da izraz nije u toj meri ubedljiv i začinjen najfinijim humorom, ovaj bi film bilo nemoguće gledati. Ovako, reč je o vrhunskoj majstoriji koja u svakoj sceni, neverici uprkos, oslobađa stara značenja u novom kontekstu.

Gosti „Noćnih razgovora“ pokušaće da odgovore na pitanje kako je, danas, moguć ovakav jedan poredak? Progovoriće o snazi propagande i njenim oblicima, o tome da li su i van Severne Koreje moguće diktature ovoga tipa.

Gosti: Ljiljana Blagojević (arhitetkta), Đorđe Pavićević (filozof), Teofil Pančić (novinar i pisac).


Duhovi sećanja

12. novembar, 23h @ Dvorana Kulturnog centra Beograda

Žene plešu sećanja (dok.)

Režija: Alehandra Vasaljo, Pia Sikardi
Zemlja: Argentina
Godina: 2015
Trajanje: 73’

Od vladavine vojne diktature u Argentini prošlo je više od trideset godina, ali to je i dalje najtraumatičniji događaj savremene argentinske istorije. Za oficirske vladavine organizovani su bataljoni smrti, ljudi su hapšeni proizvoljno i bili izlagani strašnoj torturi, „nestalo“ je desetine hiljada ljudi, protivnika režima ili onih za koje je režim procenio da su mu protivnici. „Nestali“ je eufemizam za ljude koje je vojna hunta pobila, a da im do danas nisu otkriveni grobovi, niti mesta na kojima su stradali. Posle toliko vremena potomci „nestalih“ i dalje nastoje da održe sećanja na bližnje koje su izgubili, a njihove manifestacije, bez razlike, imaju karakter političkih akcija. Uostalom, kolektivno sećanje uvek je i političko sećanje.

Umetnost koja neguje kuturu sećanja, zbog toga, ne može ne biti angažovana. Ples takođe. „Žene plešu sećanja“ film je o grupi argentinskih plesačica afričkog plesa koje prave plesni performans na dan sećanja na „nestale“. U vreme vojne hunte plesačice su bile deca, ali su, manje ili više, bile zahvaćene užasom toga doba. Svaka će, spremajući nastup, da se seti svog detinjstva, tadašnje atmosfere, ljudi koji su nestali, svojih rođaka, roditelja, sveg tog košmara. Ples je, međutim, ono što ih, na neki način, oslobađa i to višestruko. S jedne strane otkrivaju telo kao izražajni instrument, ali i instrument koji ih vodi, koji, kroz ples, zna više i od njih samih. One kao da „misle telom“. Jedna od junakinja, u gestu otkrivanja onoga što radi, kaže: „Izvesti telo na ulicu moćna je stvar“. S druge strane izvođenje tela na javnu scenu nagoni ih na promišljanje ne samo sopstvenih života, sopstvenih mogućnosti i umetničkog izraza, već ih uvodi u javnost kao politički prostor. Film ubedljivo pokazuje kako se „zatvoreni govor“, govor usredsređen na sebe i sopstveni izraz, politizuje, kako se stvara kolektivni zamah koji spliće umetnost, politiku, sećanja i svest o važnosti javnog čina. Tada se, opet prema rečima jedne od plesačica, „bol preobražava u kreaciju“. U stvari, prisustvujemo dvostrukom, možda i trostrukom preobražaju: zahvaljujući umetnosti, ovoga puta kao političkom gestu, privatni bol kao da postaje kolektivni bol, a kolektivni bol preobražava se u stvaralački čin. Izvanredan je umetnički gest što pred kamerama vidimo kako se čitav jedan sklop privatnih sećanja i ličnih umetničkih opsesija – opsesija afričkim plesom – preobražava u izoštrenu političku svest koja, sada, jasno vidi da je bez spoljašnje (političke) slobode teško dostići unutrašnju slobodu.

Gosti: Alehandra Vasaljo (režiserka), Jelena Vasiljević (antropološkinja), Dijana Mlađenović (producentkinja iz Zagreba), Vesna Teršelič (Documenta, Zagreb)


Balkan na lopti

13. novembar, 23h @ Dvorana Kulturnog centra Beograda

Treći (dok.)

Režija: Arsen Oremović
Zemlja: Hrvatska
Godina: 2015
Trajanje: 70’

Godine 1998, samo nekoliko godina posle osamostaljenja, dok se u vazduhu još uvek oseća smrad baruta ispuštenog u nedavnim ratovima, hrvatska je fudbalska reprezentacija na svetskom prvenstvu u Francuskoj osvojila treće mesto, što je bio uspeh o kojem ni jugoslovenski fudbal nije mogao da sanja. Sportski zanos snažno se bio izmešao sa patriotskim žarom, a jedra mlade balkanske države, uz to pobednice u ratu, ispunio je snažan nalet entuzijazma. Možda i najveća zvezda tog fudbalskog tima bio je Davor Šuker, jedan od najprepoznatljivijih Hrvata na svetu u to vreme, fudbaler čije su postere po svojim sobama držali ojčice i dečaci, ojke i momci. Naime, ispostavlja se da je upravo fudbal, ljudi koji ga okružuju i sve što se događa s fudbalom u vezi, računajući i legendarnog fudbalera poput Šukera, u tolikoj meri zagađeno, korumpirano i korupciji sklono, toliko prožeto primitivizmom i beskrupuloznošću, da se čini kako ni društvo ni država nemaju ne samo snage da se suprotstave širenju kanceroznih ćelija hrvatskog fudbala, već kao da se logika bolesnog fudbala širi društvom i državom. Utoliko „Treći“ počinje fudbalom i zaseca kancerozno tkivo, ali zajedno s tim hirurškim zahvatom otvara čitavo jedno polje koje se doima manje privlačno nego što se to, sa strane gledano, čini. Ono što fascinira poznavaoca balkanskih prilika, ili makar obaveštenog stanovnika neke od balkanskih zemalja, naročito zemalja bivše Jugoslavije, jeste u kojoj meri te zemlje, svim razlikama uprkos (a te razlike, valja primetiti, svode na narcizam malih razlika), liče jedna na drugu, i to pre svega po količini i intenzitetu gluposti, potkupljivosti i talenta za činjenje štete, nego bilo po čemu što bi valjalo pamtiti. Zbog toga ćemo na splitski arhitektonsko-građevinski projekat – nazovimo ga, prepoznavanja radi, “Split na vodi“ (iako je relativno daleko od vode) – dakle megalomanski poduhvat koji je započet i, prirodno, usred gradnje napušten, da gledamo s mešavinom gađenja i humora, jer nije li to isto ono što se događa i u Beogradu, ili što se već dogodilo u Skoplju čineći ga, kako sami Makedonci primećuju, „evropskom prestonicom kiča“?

Ali tamo gde postoji visok stepen nasilja, u ovom slučaju  inatitucionalizovanog nasilja, tamo se javljaju i džepovi otpora. Taj otpor je, barem u oblicima koji se pojavljuju u filmu, kapilaran i, za sada, rasut. Mali gimnastičarski klub iz Vukovara koji uporno radi, usput se opirući etničkog segregaciji, iako ne dobija nikakvu pomoć države uprkos tome što ga vodi višestruka državna prvakinja u gimnastici. Ili mala novinska redakcija koja je proglašena antidržavnim neprijateljem jer skreće pažnju na stanje u hrvatskom fudbalu i društvu.

Gosti: Arsen Oremović (režiser), Viktor Ivančić (novinar i pisac), Ksenija Radovanović (Ministarstvo prostora), Slobodan Georgijev (novinar).


Šta je ostalo u Siriji?

14. novembar, 23h @ Dvorana Kulturnog centra Beograda

Ukleti (dok.)

Režija: Liva Jazji
Zemlja: Sirija
Godina: 2014.
Trajanje: 112‘

Ratovi obiluju velikim pričama koje se kreću u rasponu od svakodnevnih smrti, do čudesnih preživljavanja. Između su smeštene priče koje nikada nisu velike, ali najviše ih je. To su priče ljudi koje su ludilo, glupost, suštinska nemoć ratnika i političara, zarobili u ratu. To su priče onih koji rat mrze, koji ga ne vode, koji ga nisu ni zazivali niti su mu se podali, to su oni koji se ratu ne mogu drugačije odupirati do pokušajima da prežive. Oni ne mogu mnogo da kažu jer nema se šta reći u tom košmaru koji postoji od kada je ljudi. Ali ovaj film upravo njima daje reč, ljudima koji nemaju šta da kažu.

U zgradi u predgrađu Damaska koje se svakim danom sve više pretvara u ruševinu, ostale su samo tri porodice. Ne više mladi bračni par pokušava da ode iz Damaska, ali ne uspeva. Istovremeno, oni pred kamerama govore o svakodnevnici, o strahovima, dok se u pozadini čuju detonacije. Potom, tu je momak koji se pakuje kako bi otišao iz stana u kojem je. Doneo je odluku: odlazi uprkos svemu, uprkos tome što ga sve vezuje za Damask. Tu je momak koji nam govori kako je živeti bez struje, bez televizora, bez interneta. Tu su sirijske izbeglice koje žive u neljudskim uslovima. I svi oni dobijaju reč. Ali njihove priče, njihovi glasovi, njihova lica, ti osmesi kojima se brane od užasne stvarnosti, taj napor da ostanu pribrani makar pred kamerama, stvaraju atmosferu zasićenu značenjem koje dolazi odnekud drugde, ne, naprosto, iz reči. Dok slušamo te priče koje nam ne donose ništa više od onoga što smo i sami znali – uostalom, zar se Sarajlije pod opsadom nisu osećale upravo tako, kao ljudi zarobljeni u razorenim sirijskim gradovima – smenjuju se kadrovi gotovo nezamislivog razaranja. Nema u ovom filmu ničeg šokantnog, nema krvi, nema ubijanja niti ubijenih, sve je sablasno obično, sve je gotovo normalno, u tolikoj meri obično da upravo taj privid običnosti proizvodi najdublju nelagodu, jezu koja nas sve više obuzima kako nas film uvlači u sebe.

Gosti „Noćnih razgovora“ pokušaće da kažu šta je ostalo u Siriji i ko je ostao u Siriji?  Kako je Sirija uopšte mogla da se dogodi i da li ta uništena zemlja ima ikakvu šansu u nekoj budućnosti. Šta je, najzad, ostalo od Sirije?

Gosti: Liva Jazji (režiserka), Irit Najdhart (producentkinja), Boško Jakšić (novinar), Vladimir Ajzenhamer (politikolog)