Dvorana Kulturnog centra, 3-5. XI

Otvorene rane

Petak, 3. novembar, 23h 

Muškarci ne plaču (igr.)
Alen Drljević
Bosna i Hercegovina, Slovenija, Nemačka, Hrvatska, 2017, 98’

 Učesnici razgovora:
– Teofil Pančić, kolumnista i pisac
– prof. dr Miodrag Jovanović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, teoretičar prava
– Aleksandar Nikolić, filozof, knjižar
– Lidija Mojsovska, rediteljka

Ako je telo povređeno nožem, metkom, tupim predmetom, bilo čime, uostalom, što otvara rane, onda se ono, telo, ukoliko preživi, ne leči apstraktnim sredstvima: bajanjem, recimo, ili pričanjem poučnih priča. Telo se leči konkretnim sredstvima. Rana se najpre obradi, dezinfikuje, najzad zašije. Ponekad su postupci izlečenja krvaviji i bolniji od samih povreda, ponekad umeju da ubiju ranjenog čoveka, ali pokušati se mora. Alternativa je smrt. Šta je, međutim, s dušom? Šta je s tim apstraktnim ljudskim svojstvom do kojeg se toliko visoko drži, a da ni danas nismo uspeli da pronađemo preterano efikasna sredstva za lečenje povređene duše. Psihološke metode su svojevrsni homeopatski postupci: slično se leči sličnim, na apstrakciju se ide apstrakcijom. Pa šta bude. A uglavnom biva loše. Muškarci ne plaču Alena Drljevića nudi brutalniji postupak: duša se leči konkretnim sredstvima.

U izdvojenom hotelu na planini koja bi mogla biti bilo gde na prostoru bivše Jugoslavije, grupa ratnih veterana i građana, koja vuče duboke traume iz jugoslovenskih ratova, dobrovoljno se podvrgava savremenom psihološkom postupku koji bi trebalo da njihove traume olakša. Grupu sačinjavaju ljudi koji govore istim jezikom – Bošnjaci, Srbi i Hrvati – ali su u ratu bili na suprotstavljenim stranama. Osim što se prisećaju događaja iz rata sada se, na licu mesta, suočavaju sa svojim arhineprijateljima. Kako govore o užasima koje su doživeli, tako raste i napetost u njihovom sadašnjem odnosu. U jednom će trenutku, suočen sa bezizlaznom situacijom, poslovično suzdržani psihoterapeut da urlikne: „Samo za nasilje znate!“

Ali nasilje je uvek konkretno. Suočeni s nasiljem, sa krivicom, sa očajem, suočeni sa samima sobom, ali – i ovde je o tome reč – sa drugim ljudima, pokidane, umrtvljene duše počinju da se kreću. „Noćni razgovori“ ispituju psihološke i političke mehanizme koji konkretno ranjavaju duše i iste takve mehanizme koji konkretno, isto onako konkretno kako nož zaseca meso, zašivaju rane na dušama.

Država protiv građana

Subota, 4. novembar, 23h

Život od milijun dolara (dok.)
Robert Tomić Zuber
Hrvatska, 2017, 78’

Učesnici razgovora:

– Robert Tomić Zuber, reditelj
– Đana Atanasovski-Šitum, Ivica Šitum,roditelji Nore Šitum
– Jovana Gligorijević, urednica nedeljnik „Vreme

Lična tragedija porodice Šitum pretvorila se u prvorazredni događaj od javnog značaja. Najpre je teška bolest devojčice mobilisala građane Hrvatske na najbolji mogući način, da bi odmah, još dok se mala Nora Šitum borila za život, miris (velikog) novca privukao je grabljivce, kao što krv foke privlači ajkule. Kada bismo danas, 2017. godine, živeli u „prirodnom stanju“ u kome nema institucija, organizovanog zajedničkog života, dakle ni države (a ni medija), niti postoji pojam pravde, postupanje grabljivaca ne bi se moglo osuđivati. U prirodnom stanju svako se bori samo za sebe, a na samom početku otpadaju slabi, nemoćni i bolesni. No, za državu članicu Evropske unije sve se može reći samo ne da u njoj vlada prirodno stanje. Ili, ipak, može?

Poveliki novac koji su građani Hrvatske, u činu solidarnosti, sakupili kao pomoć devojčici oboleloj od teške bolesti, odjednom se našao u rukama vrlo sumnjive organizacije vrlo sumnjivih ciljeva i krajnje sumnjivih metoda baratanja tim novcem. Osim što će se deo javnosti okrenuti protiv postradale porodice, sama se država nije našla pozvanom da interveniše, te su se svi pokušaji porodice da, kroz institucije, dođe do novca namenjenog lečenju devojčice, ili makar da se taj novac preusmeri u svrhe u koje je uplaćen – dakle pomoći građanima koji ne mogu da plate troškove lečenja – ostali uzaludni.

Film o borbi građana za univerzalne vrednosti, borbi u kojoj država ne čini ništa, ili ne čini dovoljno, da pomogne svojim građanima, pokreće pitanja kojima obiluju ne samo neuređene ili nedovršene države (poput postjugoslovenskih država), već i pitanja same države. Čak i kada je dobro čudovište, „Levijatan“ koji pomaže postradalim pomorcima, država je i dalje čudovište. Najčudovišnije oblike države videli smo, u liku nacizma i komunizma, u 20 veku: te države su ubijale i sopstvene građane. Ali država se pokazuje kao čudovišna i kada ne čini ništa zarad građana. Noćni razgovori pokreću upravo pitanje države koja se ne ponaša kao servis građana – što je odlika demokratskog poretka – već se postavlja ili kao tutor (u težem obliku), ili, zagledana u sebe samu, kao nezainteresovana ili nespremna da se okrene onima zbog kojih postoji: svojih građana.

Obrazovanje bez kompromisa

Nedelja, 5. novembar, 23h 

Škola za buntovnike (dok.)
Alexander Kleider
Nemačka, 2017, 91‘

Učesnici razgovora:

– Srednjoškolci uključeni u program Slobodna Zona Junior
– dr Ana Kolarić, profesorka filološkog fakulteta

Iako je kompromis jedan od ključnih pojmova slobodnog, građanskog života, upravo građanski život ne sme, u nekoliko oblasti, da ispod granice kompromisa. Obrazovanje je jedna od njih. Ali baš na tom mestu bez kompromisa kao otrovne gljivice izrastaju kompromisi koji postaju veći kompromisi, da bi potom počeli da proždiru i ono na čemu i sami počivaju, u ovom slučaju obrazovanje.

Ogroman broj učenika u Nemačkoj prekida svoje školovanje iz različtijih razloga, a jedan od vodećih je njihova neprilagođenost školskim pravilima. Oni su neka vrsta „pobunjenika bez raloga“ protiv sistema koji ne razumeju. Jedna berlinska škola, međutim, upravo takvim učenicima, pruža drugu šansu. Ali ako su se učenici pobunili protiv sistema, ako su sada izvan sistema, onda ni škola ne može da pripada sistemu, što znači da nema podršku sistema, a što, najkonkretnije, znači da se za novac snalaze sami (pri čemu srednje škole nisu čuvene po tome što zarađuju novac). Profesori su, već po pretpostavci, malo drugačiji od običnih profesora, njihove su metode takođe malo drugačije, a da su im plate takođe drugačije ne treba ni govoriti. Kako nemaju para ni za „tetkice“ koje bi čistile školu, učionice, hodnike i toalete čiste sami učenici i profesori. U školi ne postoji hijerarhija, premda postoji struktura. Na redovnim skupštinama učenici imaju pravo glasa. Kako će ga iskoristi i u koje svrhe drugo je pitanje.

Noćni razgovori pokreću pitanje da li takve škole, bile one u sistemu ili izvan njega, omogućavaju adekvatno obrazovanje? I šta je, uopšte, adekvatno obrazovanje? Današnji svet nije naklonjen produbljenom obrazovanju, ali ako je tako kakva je budućnost obrazovanja? I koje vrste obrazovanja? Da li, danas, uprkos lepim rečima i slavnoj prošlosti, vredi ulagati u obrazovanje? Odgovor je, nesumnjivo – da, ali ako je odgovor u toj meri neupitan, kako je moguće da se sama ideja obrazovanja ovako brzo i efikasno urušava?

Urednik i voditelj „Noćnih razgovora“: Ivan Milenković